ni u prikrajku mozga mi nije bilo ić na škraping..ali eto, ove godine me opet povuklo to trčanje po brdu..taman kad sam mislila da više neću..dite.. 

 

 

da vam o škrapingu piše netko tko trenira i ozbiljnije se bavi trekingom, neće vam reć ni pola priče..preskočit će onaj dio o tome da postoji kategorija za šetače koji će imati cijeli dan za proštetat  12 km, te da oni koji imaju volje šetati više mogu vidjeti još veći dio otoka kroz 25 km staze..spomenut će možda da je priča zabavna jer morate čitati kartu..i da vas nakon većeg dijela dana u predivnoj prirodi očekuje druženje uz neku spizu..i da to dobro druženje zapravo traje cijeli dan..

 

 

e sad na sve to još možete pokušat trčat.. i natjecat se s drugima u poretku..pri tom tražit neke manje očite staze da skratite put..i ono što je najbitnije: natjecat se cijelo vrijeme sa samim sobom..osluškivat svoje tijelo..glavu..tražiti harmoniju koja će vam osigurati da završite utrku s osmijehom na licu..i nije nikad lako..jer glava često želi više nego što tijelo može..nekad joj se ne da, pa blokira dobru formu..pa vam bude teško..i upitate se što vam to treba..ili se zakunete sebi da vas neće više vidit treking..ali se ipak vratite..jer kad navečer legnete, ne osjećate umor..nego zadovoljstvo i sreću..

 

 

nego, da se vratim 12om po redu škrapingu na otoku pašmanu..znate ono kad idete po plaži, pa vam je puno i 200 metara kad je teren drljav i za iskrivit noge? možete li zamisliti 42 kilometra takvog i još goreg terena? sad dodajte tome jako jugo..i more kako vam u sitnim česticama ulazi u oči..pitate se kome bi palo na pamet to trčat? ili zašto bi netko, pobogu, uopće išao u takvu avanturu? jednostavno je..zato što ljudi koji se odluče na takvu avanturu imaju drugačiju glavu od onih koji se pitaju ova pitanja..najlakše bi bilo reć da su to kompletni luđaci ili budale..ali kad ideš na trekinge, međutim, onda prema njima osjećaš poštovanje..jer znaš koliko jaku glavu moraš imati i koliko fizički spreman biti da bi mogao 42 kilometra trčat i hodat po oštrim sikama, a ući u cilj nasmijan i sritan..mega je osjećaj biti tad u njihovom timu i podilit s njima tu sriću..i ponos..ej, koliko moćni su ti zagrljaji, opisat vam ne mogu..

 

 

e, tako smo se mi ovaj vikend osjećali..mega!

u petak nas je šest krenulo put biograda n/m, pa u tkon..jer od nas šest, troje ih je išlo na ova gore 42 km koji startaju malo ranije..u subotu nam se pridružilo još ljudi..još naših..lip je taj osjećaj di smo svi naši..i di nitko nije musav i loše volje..dapače..

 

 

nakon što smo otpratili ultraše i poželili im sreću, pokupili ostatak ekipe na trajektu, proučili još malo kartu, poslikali se za strikomanovu milenijsku fotografiju, krenula je i naša 25ica..

 

 

kad netko krene na utrku od 25 km s bolnim tetivama, ja bih rekla za njega da je idiot..ali eto ušla sam i ja u zonu di jednostavno ideš..uvik možeš odustat..ali je bitno da kreneš i pružiš sebi priliku..

i tako malo trčiš..gledaš ljude oko sebe..vrebaš na one neke dijelove staze koje si ranije snimio da su ključni za skrenut..skratit..olakšat sebi..pa uživaš u pogledu..pozdravljaš ljude..dišeš..imaš u nosu miris proljeća..po ne znam koji put promisliš kako je lijepa ta tvoja zemlja u kojoj živiš..i kako si sretan što si se makao dalje od ceste..

 

 

pa osluškuješ ima li nagovještaja grčevima koji te more u zadnje vrime..pa si sav zadovoljan što te tijelo sluša..pa još sretneš putem olu, pa kedžu, pa bilićku..oni su ka dobri..pa budeš još zadovoljniji jer kao eto čim si ih sreo, ne zaostaješ previše..i dođeš do prve kontrolne točke gdje timbraš svoju kartelicu..onda te ponese i već si iz onog filma „ajme da mi je samo završit utrku na nogama“ ušao u onaj film gdje promisliš kako bi baš ovaj put mogao imat dobar rezultat..ponese te, neka si svjestan da to neće tako bit jer je izglednije da će te noga počet bolit..ali živiš taj adrenalin s osmijehom na licu..

i onda se opustiš..i faliješ maslinik o kojem je keč govorio..a ne znaš da si falio..nego hodaš malo po škrapama do druge kontrole..i juhuuu ide ti..nije ti ni teško..ne tresu ti se noge..i ka sritan si..poželiš i slikat..pa i staneš..jer realno znaš da ti ta minuta neće značit..i onda vidiš ljude ispred sebe..i eto baza ti je podilit taj osjećaj sreće što si se dokopao druge kontrolne točke..valja i to slikat..i onda u po osmijeha skužiš da to nije tvoja kontrolna točka..i da to uopće nije tvoja staza nego staza od ultraša..i da si zbog onog maslinika uru više po škrapama nego si trebao bit..i to je taj prijelomni trenutak..ili će te štufat i sve će krenut nizbrdo..počet će se izvrćat noge..počet ćeš se bojat..umarat..i reć ćeš sebi da više nikad nećeš ić..ili ćeš reć sebi da je baš lipo..i da neš ti ura, više manje..i da je vridilo..i da ideš do kraja..

kad sam ugledala zastavicu s drugom kontrolnom točkom i ljude ispred sebe, bila sam sretna..imaš onaj osjećaj kao da si se spasio..to je dobar osjećaj..osim u dijelu gdje ti popusti koncentracija..i onda se dogode greške..npr otreseš koliko si dug i širok na pod..svi oni koji su padali, znaju da taj pad traje cijelu vječnost..tako sam i ja padala cijelo stoljeće..i onda slijedi onaj tren kad tresneš, pa osluškuješ koliko si preživio..nakon što sam odgrčila listove na nogama i preskočila onaj dio gdje bih malo ipak plakala jer me sve živo boli, ustala sam da vidim mogu li dalje..pa eto zaključila da mogu..i krenula..pa malo još škrapa..pa malo makadama..pa malo penjanja..malo mora, malo planine..malo sunca, više juga..malo zemlje, malo blata..ljubičice..digdi malo i betona..pokoja kućica..pokoja barkica..svita svakakvoga..malo vode..malo soka..čokoladica..i eto me s četvrte kontrole sad već cotam jer me noga boli..ona noga s početka utrke..sad već znam i što me čeka..ipak ću i po petu kontrolnu točku..da završim cijelu utrku..ima još dnevnog svitla, pa si mogu priuštit i tri sata cotat ako bude trebalo..ola je sav nježan na mobitelu..bodri me..smišno mi je kako te nečije bodrenje ohrabri..dobiješ ekstra par krila..iako sam promislila na putu do pete kontrole, koja se nalazila na nekom škrapastom brdašcu, da isto nisam baš normalna što idem gore s tom nogom jer ka isto će se tribat spustit..ali eto, onda sam promislila na one dvi lude što već sedam sati idu po škrapama, pa kontam mogu valjda i ja ovo..

 

 

zadnja dva kilometra sam cotala..pa sam imala vremena prevrtit cijeli dan i zaključit da je baš bio lijep..ola me dočekao na cesti i otpratio do cilja..uvijek učini da se osjećam kao da sam taman osvojila olimpijsku medalju..s tim osjećajem sam ušla u restoran gdje je bio ostatak ekipe..jedva dočekala pokazat im modrice koje sam ovaj put ulovila.. i čut kako je njima bilo..

ej, dane (op.a. daniel krstulović opara) nam je prvi na ultri! pet sati mu je tribalo..na 25tici ola (op.a. oliver vidović) šesti..keč  (op.a. nenad keč) je opet plivao po nekom gustišu i došao deveti..matijaška (op.a. ana matijaš) deseta..mare bilić 20ta..antonela banovac 37ma..inače, u našoj kategoriji muškaraca je bilo 286, a žena 189..

 

 

još čekamo da njih dvi dođu (op.a. ana buklijas i petra baleta)..ako itko može završit, mogu one, svi se slažu..šampanjac čeka..ola ide pred njih..mi čekamo na štekatu..jugo puše..mrak je već pao..ola zove da stižu..i evo ih..smiju se i trče..dvi lude..i svi smo sritni..kako sam već rekla, teško je opisat tu energiju koju podiliš sa svojom ekipom u takvom trenutku..kad su svi ostvarili ono željeno..i kad su svi na sigurnom..i nasmijani..

 

 

 

druženje..s drugima..sa samim sobom..uživanje u prirodi..upoznavanje sebe..pomicanje vlastitih granica..i enormne količine pozitivne energije..eto, zato se odlučiš na treking..

 

 

Tekst: Meri Prar

Fotografije: Meri Prar, Ana Buklijaš, Petra Baleta i Oliver Vidović