Skenderberg
10 Travanj 2015
Uskršnji su blagdani. Oni nekome predstavljaju obiteljsko druženje uz obilje dobre hrane a nekome višednevni bijeg od svega toga. Ovim potonjim, valja sagledati opcije i na najbolji mogući način iskoristiti "bogomdana" tri dana.
Najava lošeg vremena na planini navodi nas da praznike provedemo u planini.
Velebitaši su odavno najavili da će poći u Kitu. Sad im se i mi pridružujemo. Osim Kate i mene, u splitskoj ekipi još su Frane (odnedavno član i Profunde) i Cvetan (bugarski speleolog na radnoj vizi u gradu pod Marjanom). Purgera je mnogo i namjeravaju raditi po Šibenskom kanalu i u Hello Kita. Iako su nam svi odreda dobri drugovi, nemamo se namjeru gužvati po drugoj etaži. Dalmatinska ispostava ide o svom poslu, ravno na dno - u Nebozemlje.
Susrećemo se sa Zagrepčanima na parkingu pred jamom. Petak je, veče. Malo dobre priče dobro dođe jer se nismo vidjeli od jeseni.
Ugodno se družimo i po vertikalama sve do bivaka – Bivaka pod Grlićem na kojem oni ostaju. Oko ponoći se rastajemo i nastavljamo prema našem odredištu. Nećemo se vidjeti do nekog sljedećeg susreta na nekoj drugoj akciji. Lagano napredujemo kilometarskim kanalima do bivaka u Imberlanom kanalu. Dubina je -500 metara, 4 sata su ujutro. Svijest nam se gasi kao s prekidačem. San u toploj vreći stiže čim se glava spusti na tlo...
Dugo spavamo. Jutro je odavno za nama. Nema veze, nalazimo se u jamskom računanju vremena. Nema sunca da nam diktira dnevni ritam pa dan interpetiramo kako mi hoćemo. Iza obroka krećemo prema Rampi. Još smo lani na namom početku tog kanala ušli u vertikalu i ubrzo ostali bez opreme visiti u zraku 15 metara iznad dna.
Dijelimo zaduženja. Frane crta, Cvetan mu pomaže, ja postavljam a Kate mi nosi opremu. U startu nisam imao mnogo posla. Dva spita i na dnu sam. Razgledavam dok pristižu crtači. Pedesetak metara kosog kanala završava u sifonskom jezeru. Očekivani završetak s obzirom na dubinu i karakter jame – nalazimo se duboko u zoni podzemnih voda što kolaju između Gračačkog polja i kanjona Zrmanje. Sifon nazivamo Cerovo prema Cvetanovom rodnom selu. Priča o tamošnjoj speleologiji je interesantna. Nekoliko srednjoškolaca odlazi u jame učeći s fotografija i pripovijetki većih društava. Upornim radom stvaraju tamošnju speleologiju. Osim toga, selo je poznato po birtijama i noćnim damama. Toliko o tome za web. Neka se sifon zove Cerovo.
Ostaje nam rasperemanje svih vertikala do Rampe jer u tom dijelu nismo pronašli nove kanale. Nema veze budući da nas posao čeka 30 metara dalje u sljedećoj paralelnoj vertikali. Dok bušim sidrišta i čistim ulazne dijelove, Kate priprema marendu. Taman kad smo oboje završili stižu Frane i Bugar. Možemo jesti...
Nova vertikala ima 20 i nešto metara. Završava u kanalu kroz koji protječe potok. Voda tiho žubori i nestaje nakon nekoliko skokova u sifonskom jezeru. Odlazim uzvodno prateći tok. Ni tamo nemamo sreće, ubrzo sam na novom jezeru. Dalje nam je potreban čamac jer se duboka voda pruža od zida do zida. Frane dovršava crtanje i raspremamo vertikalu. Dok se vraćamo razmišljamo o imenu. Na kraju smo se sjetili da nam je ono od jutra na jeziku jer je lajtmotiv cjelodnevnog razgovora Skenderberg – dobra albanska rakija što čeka u bivaku na naš povratak.
Uz juhu, manistru i Skenderberg kvaliteta večernje ćakule doseže zavidan nivo. Pita Bugar ima li Kita kakvo svoje čudovište koje radi nered po bivaku i opremi čim speleolozi okrenu glavu. Naime, oni imaju svog Mandramunješa koji je osobno odgovoran za sve probleme u podzemlju. Nisam siguran za Kitu ali u konkurenciju Mandramunješu stavljam naše endemsko, mosorsko, podzemno čudovište (viđeno, znanstveno dokazano) - Palezdrčinu. Možda Kita nema svoje čudovište ali vjerujem da ima duhove. Jer kasna je ura i vanka svi odavna spavaju. Vjerojatno, kad Teo kod kuće zaspe, njegov duh dođe, luta Kitom i prekapa po nacrtima ostavljenim na glondži. Istina ili Skenderberg, nacrti su ujutro bili rasuti po tlu.
Tekst: Marin Glušević
Fotografije: Marin Glušević i Katja Milišić - Kate