Jama Vicka

27 Studeni 2011

Jama se nalazi sa sjeverne strane Mosora, 100m ispod Vickovog stupa. Istražena je od prijašnjih generacija, ali kao i većina jama na Mosoru, ili nema nacrt ili se sa godinama zagubia. Poznato nam je po priči da je jama duboka 140m. Trebala bi imat i upitnike šta nam je interesantno jer se nalazi odmah do Mosoraške jame koja također ima upitnike, a iz obe jako puše tako da postoji mogućnost da su spojene.

Prvi vikend skuplja se ekipa i polazi se prema Vickoj noć prije. Pošto se ulaz u jamu nalazi odmah ispod Bivakuše, tu se odlučilo i prespavat. Ja dolazim sutra ujutro, nalazim ekipu taman obučenu i spremnu za ulazak. Jama je prava, meandrira pa zahtjeva malo više muke nego samo korištenje gravitacije. Nakon ulazne vertikale i malo provlačenja, dolazi mali skok i mali prolaz i eto nas na jezeru. Marin viče nema dalje! Svi u čudu slušamo, kakvih 140m, pa tek smo na ulazu? Na dnu je jezero, Marin tu vertikalu ostavlja opremljenu da se i taj dio nacrta. Prečimo u malom skoku i prolazimo kroz glonđe i eto prolaza, vertikala do police i opet nova vertikala. Na njoj koristimo konop od 9mm jer smo do tu već potrosili 150m konopa, što na razvlačenje po policama, što u drugom kanalu. Ulazi se u uski meandar, u njemu zaglavljena glonđa i klima se. Ne da se odvalit, ali sva sreća ispod je mala polica, pa nema di i da padne. Spuštamo se dalje, sve je uže i teče voda. Nakon vertikale dolazimo do malog jezera i opet provlačenje kroz meandar, na kraju mali prolaz u vertikalu i eto nas u proširenju u meandru. Na jednom

kraju jezero, a na drugom šupčić. Perka se zavlači, pa se vraća i skida opremu da bi proba opet. Uzalud mu trud, ne može proć. Sa strane nalazi se novi prolaz, ali nema više konopa.

..

.

 Čekamo Katu koja crta da nam kaže dubinu. Brojimo kockice i sada smo na 125m, ima još taj skok od taman 15m i to bi bilo tih 140m o kojim smo čuli. Odlučujemo ostavit jamu opremljenu, doći ćemo sljedeći vikend sa malo konopa i spustit se doli, nacrtat to i raspremit jamu. Na izlazu iz jame skidam opremu, a na zamci na kojoj mi je visia aparat sada nema ništa. Da stvari budu gore, aparat nije moj, već Damirkov. Spuštam se opet u jamu i na svu sreću nalazim aparat na dnu prve vertikale. Otvaram futrolu i vidim da ekran nije razbijen, odmah se ponadam da će aparat radit, ali uzalud, aparat ne reagira.

..

        Ulaz u Mosorašku jamu

Drugi vikend ekipa se malo mijenja, neki ne mogu, a neki novi su došli. Idemo ovaj put na jedan dan, brzinski ćemo to odradit. Nosimo samo 20m konopa tako da ćemo se brzo popet, odnosno spustit, nacrtat i raspremit. Dolazimo gdje smo prošli put stali i opremamo dalje mali skok i spuštamo se u urušenu dvoranicu. Na dnu dvoranu jezero u koje se sliva dobra količina vode. Slikajem jezero i Marka kad odjednom kamen pada u jezero. Vidimo svitlo poviše, Srato se zavlači u nekakvo suženje i točno je poviše nas. Penjemo se na konop i idemo preko glonđe i opet se spuštamo dole. Ima mali prolaz između glonđe, ali jednostavnije je preko. Dogovaram sa Markom da ćemo ostavit konop sa ove strane da se oni dvoje poviše nas malo namuče kroz mali prolaz. Marko se malo buni, ali ja ga uvjeravam da nema šanse da oni prebace konop priko glonđe. Dalje u urušenoj dvorani se ispod glonođi nazire meandar i nova vertikala. Pada kamen 30m, a mi više nemamo konopa. Kako to jama ima 140m kad kamen pada dalje? Nadamo se da stare generacije se dalje nisu ni spuštale, pa se nadamo da bi jama mogla ić i dalje. Opet ćemo je morat ostavit opremljenu i vratiti se opet. Ja i Marko uzimamo bušilicu i idemo pogledat upitnik, a ostavljamo Sratu i Pajkya da nacrtaju novi dio. U najvećoj vertikali sa strane ima upitnik, ali mene više interesira vertikala poviše. Na putu prema gore gledam kako ću priječit u upitnik. Marko ide iznad mene i rasprema spit do police da bi iskoristili taj konop. Pri dolasku na policu vidim da ima prolaz i sa gornje strane. Opremamo mali skok i kanal ide dalje nekakvih 15m do kraja, ali gore se vidi proširenje i izgleda zanimljivo. Marko osigurava dok ja ispenjem do vrha, nije ništa zahtjevno, ali sigurnosti nikad dosta. Gore dolazim na glonđe uglavljene po duhu svetom, a Marko ispod mene. Opremam mali skok i evo me u meandru sa saljevom. Nakon par metara, opet kraj i opet gore upitnik, ali sve je zarušeno i previše usko da bi se prošlo. Azimut meandra je točno u smjeru Mosoraške i upitnika u njoj gdje puše i usko je. Čujem dole već Pajkya i Sratu koji čekaju na polici, ali nemaju konop za izać. Sjetim se priče šta je Bunar uvik prepričava: da je jednom Vjetar prebacia konop u drugi kanal dok su svi bili ispod, da mu se šta dogodilo, nebi ih nikad našli doli. Ovdje je ipak Marko sa mnom pa on može uvik izaći po eventualnu pomoć. Prebacujem konop preko glonđe za spustit se da ne moram ostavljat pločicu na vrhu. Opremamo nazad vertikalu do njih dvoje dole i svi izlazimo vani.

..

..

Treća sreća, treći vikend. Ovaj put nema šale, svi inzistiraju da se nosi opreme dovoljno za svaki slučaj. Naoružali smo se do zuba. Nosimo 100-metarac, bušilicu, rezervnu bateriju, željezarije za izać u Sitno i opremu za širenje kanala. Svaki put kad smo izašli iz vicke "plakali" smo za gradelama, tako da pada dogovor da ovaj put ide i mesina sa nama.

U 8h Pajky dolazi po mene, točan kao švicarski sat, odmah mi je tu nešto čudno. Daje mi ključeve od auta i govori da mi idemo, da on ne može. Šta ćemo sad, svi smo već tu, nema druge. Ostavljamo Pajkya po putu, da će on ić malo trčat na Marjan. Pri pakiranju opreme u Stinom Gornjem vidim ključ u autu za koji se poslije ispostavi da je ključ od Pajkyevog stana, a draga mu je u Zagrebu, tako da nema drugi.

Kako je Pajky bio zadužen da nosi gradele, a mi se natovarili mesa, problem nastaje kako ćemo to gore ispeć. Tražimo oko doma po livadi nekakve gradele koje bi mogli posudit, ali nigdi ničega. Nalazim u nekom grmu nekakvu rešetku, sa rupama toliko širokim da ćevap ne može stat na njima, ali poslužit će. Plan je bio da ja idem dole opremat, a da će Pajky snimat jamu dok oni dođu do mene, kako njega nema, odlučujemo snimat svejedno i to nas dodatno usporava. Johnov reflektor koji smo teglili sve do ulaza sa akumulatorima crkaje nakon druge snimke, nema veze, još malo opreme za nosit nazad uz sve šta je već u jami.

..

..

Spuštamo se do urušene dvorane i opremamo dalje, nakon manjeg skoka dolazi se do suženja i tu nalazim spit. Tu sve nade da se nitko doli nije spustio i da jama ide dalje lagano odumiru. Opremam i to i spuštamo se u širi meandar koji završava u uskome i nema nikakve šanse da se to proširi. Na jednom mjestu kamen pada još 20-tak metara, ali cijelo vrijeme je to previše usko.

Marko se dobrovoljno javlja za raspremanje, a mi ćemo kupit stvari po policama i teglit ih vanka. Na najvećoj vertikali prečim u upitnik sa strane i tamo nema ništa, nema dalje. Penjem se na policu di me čekaju Špar i Srato. Odjednom od nikud počmem se osjećat potpuno izmoren. Glava mi pada,  jedva se krećem. Špar uzima transportne i kreće penjat vani, on će kad izađe upalit vatru i ispeć meso da nas čeka kad izađemo. Srato isto penje i ide nacrtat upitnik koji smo prošli put istražili, a ja čekam Marka. Uzimam u Marka opremu i penjem vani, ali jedva se krećem, samo šta me Marko koji rasprema ne čeka po spitovima. Nekako izlazim vani, a na ulazu puše jaka bura, smrzavam se. Dolazimo do Špara, gori vatra, lagano se peče meso. Nakon šta zagrizem par puta počme mi se dizat želudac i više mi nije do jela, a ni pića. Natovarimo se i polagano se spustimo do Sitnog. Svo to vrijeme zove "bezkučnik" Pajky koji ne zna gdje će. Nije mu bila baš draga vijest da smo iz jame izašli u 10h navečer. Dok smo se spakirali i spustili u Sitno bilo je već 2h poslije ponoći. Govorim Šparu da ja nisam u stanju vozit auto i neka on vozi do njega doma. Šparova žena isto zivka, zabrinuta di je on do sada. Ostavljamo ga pred kućom, a ja istrčavam iz auta i zaljevam mu cvijeće u dvoru želučanim kiselinama. Nekako vozim put Splita i razmišljam putem šta li sada misli Šparova žena. Čovik kaže da je bia u brdu, doša je doma tek u 2.30h ujutro, a šofer mu povraća pred vratima. Mislim da Špar nije tako brzo iša spavat...